оцене да се Хегелова естетика "колеба између једног специфичног естетичког разматрања уметност и једног које произлази из општих принципа његове идеалистичке филозофије.".
      	Класична уметност, дакле, задовољава сврху уметности, али не задовољава дух у његовим дубинама: хармонија њених дела није оптимум којем тежи дух, јер она не представља сферу у којој он може несметано да се развије у потпуну унуташњост. Упркос томе што постиже оптимални домет оног уметничког, класична уметност не успева да измири супротности које своју основу имају у апсолутном на начин који би очувао дух у његовој пуноћи. За античке Грке уметност је највиши израз за апсолутно, па нпр. грчка религија јесте религија саме уметности, за разлику од романтичке уметности, која указује на форму свести вишу од оне коју уметност може да омогући. Слобода духа подразумева опште укидање чисте природности, као онога што је духу његово друго, те дух мора из природе да се повуче у себе, истовремено се издигнувши изнад природе, након чега може њом несметано да влада и да је преобрази у позитивно одређено биће властите слободе. За Грке уметност не представља ни луксуз ни забаву, већ живу потребу, која нужно мора да се задовољи. 
           Класична уметност јесте највиша уметност, али у њој дух није приказан сховно свом правом појму, закључује Хегел, додајући да класични богови "имају клицу своје пропасти у себи самима, те отуда, када оно што је у њима несавршено постане свесно на основу изграђивања саме уметности, они повлаче за собом и укидање класичног идеала."!
      	Романтичkа форма уметности изнова укида савршено јединство и баланс између идеје и њеног реалитета, и поново се враћа, премда на један виши начин, на разликовање и супротстављање тих супротости, које су у симболичкој уметности остале несавладане. Ако је класична уметност представљала врхунац уметности, романтичка уметност представљаће кретање духа ка властитој унутрашњости, која из спољашњости  тежи да се издигне до највише унутрашње позиције. Док уметничко дело мора бити у себи завршена, довољна и затворена целина, и то у форми тоталитета посебности и синтезе мисаоног и телесног, дотле дух на ступњу романтичке уметности "зна да његова истина није у томе да се он утопи у телесност", он, напротив, постаје уверен у своју истину само тиме што се из спољашњег повлачи у властиту присност са собом, док спољашњу реалност посматра као одређено биће које му није адекватно