основу  поделе посебних уметности, коју, као што је наглашено, не треба посматрати као пуку примену, него као један од важних услова поделе. 
     	Архитектура представља уметност на њеном сâмом почетку, која још увек има основ у природи ствари. Уметност на свом почетку не налази ни адекватан материјал, ни одговарајућу форму за представљање своје духовне садржине, те је носећа карактеристика архитектуре тражење истинске форме и спољашњи начин представљања. Материја архитектуре је тешка, недуховна, а форму чине творевине спољашње природе.
      	Скулптуру, њен принцип и садржину, представља духовна индивидуалност као класични идеал, те оно унутрашње и духовно налази свој израз у телесној појави, која је иманентна духу" и коју уметност представља у форми конкретног и одређеног бића. Форма скулптуре је реалан живот духа и то у љдском облику. За разлику од почетне форме, уметност у скулптури прелази у унутрашњост и појављује се у својој вишој истини - те се, дакле, повлачењем из оног огромног и материјалног дух враћа у себе.
     	Трећи моменат посебних форми чини уједињење и тотелитет уметности које уобличавају унутрашњи живот субјекта. Први корак тог уједињења огледа се у сликарству, које у потпуности преобраћа спољашњи облик и чини га изразом унутрашњег, идеално затвореног у себе и субјективног, као одређеног бића. Музика представља супротност сликарству, наглашава Хегел, истичући да је њен прави елеменат унутрашњост као таква, тј. осећање лишено сваког облика и потребе да се испољи у спољашњој реалности. Музика искорењује простор, сматра Хегел, додајући да је она уметност срца, најдубље усрдности душе, највеће строгости разума и потпуне субјективности. Особина музике је да у свом испољавању брзо ишчезава и сâму себе укида. Након сликарства и музике, појављује се трећа форма уметности: уметност говора или поезија уопште, за коју Хегел каже да је "права уметност духа и његовог испољавања као духа". Будући да само говор може да прихвати, изрази и представи све што свест конципира и духовно уобличава, поезија представља садржински најбогатију и најбезграничнију уметност. Поезија прожима све друге уметности и представља општу уметност духа који је оистао самосталан и који више није везан за чулни материјал, већ се креће у унутрашњости представа и осећања. Хегел даље разатра начине уобличавања у поезији, разликујући епску поезију, која даје садржини форму објективности; лирику, која "призива музику у помоћ", те, дакле, представљ