држава омогућила "време не само повијести из филозофије, него и филозофије повијести."! Приликом конституисања било каквог тематизовања повести, а посебно филозофије повести, изузетно је важно избећи силажење у микрологију споредног, које настају увек када се покуша начинити нужним нешто што је, још према Аристотеловом одређењу, могло бити овако или онако. Вредност филозофије повести, напротив, лежи управо у "уметничкој вези момента који само описује, а потом се опет уздиже у спекулацију", јер за разлику од повести, као рефлектоване историје, сâма историја нема непосредно дат предмет свог истраживања, него једну форму његовог духовног привида. Због тога њена садржина увек остаје повезана са случајностима обичне стварности и њених догажаја, заплета и индивидуалности, за разлику од уметничког дела, које приказује вечне силе које владају кроз разноликост историје, без узгредности, ефемерности и непосредне чулне садашњости.
      	Раније је наглашено да Хегел идеју уметнички лепог не конципира као идеју неке метафизичке логике, него као стварност уобличену сходно властитом појму, што је смисао његовог одређења идеала.  Идеал, дакле, представља слагање праве, конкретне идеје и њеног облика, па форме уметности нису ништа друго него различити односи измешу садржине и форме, који произилазе из саме идеје. Специфичност идеала лежи у томе што је он у стању да се као општа супстанција издигне изнад обиља свих појединачних форми, које идеји коју представља не одговарају. Због тога је и посебне форме уметнички лепог потребно приказати кроз однос садржине и форме који одговара њиховој идеји, "филтрирајући" случајности и изузетке који не доприносе расветљавању тог односа. Незаобилазан проблем у сваком сегменту Хегелове филозофије тиче се односа између духовног и природног, па је тако и са формама уметнички лепог. Појам духа као правог тоталитета по себи значи само раздвајање на објективност и на субјекат у себи, како би на основу те супротности дошао из природе себи, а затим као њен победник и господар био "слободан и добре воље према њој", наводи Хегел, додајући да је основни моменат у суштини сâмог духа истовремено и главни моменар у представи коју он производи о сâмом себи. У том контексту битна је и разлика између духа и душе: за разлику од душе, коју испуњава неки појединачни леп предмети, дух је делатан и немиран, па се показује као лутање кроз радост, бол, немир и покрет.
      	Будући да се појам уметности не састоји у анализи и раздвајању значења и облика, већ у њиховом идентификовању и синтези, у сваком сегменту тог процеса он