заговарају подражавање лепе природе - које заступају Бате, Баумгартен и Менделсон, нити оне које истичу подражавање "прозаичног грађанског света".
     	Хегелово схватање уметности превазилази оквире који се појму уметности могу одредити у оквиру испитивање естетике као филозофског проблема једног аутора. Због тога треба нагласити да је једини изводљив циљ у овом домену - да се истакну најзначајнији Хегелови ставови о уметности, који би могли да расветле конституисање естетике у његовој филозофији апсолутног идеализма.
    	Уметност, и естетски смисао уопште, за Хегела представљају пут који нам омогућава да истражимо целокупан обим људског искуства, сматра Херис, који отпочиње тиме што мишљење мора да изгуби храброст да ће моћи све то у потпуности да стави испред себе, да оцени и сврста под своје опште формуле.
     	Хегелов интерес за уметност приметан је већ у најраније доба његовог живота и рада: већ "као гимназиста превео је Псеудо-Лонгинову расправу О узвишеномм а касније је писао и песме (песму 'Eleuzis' посветио је Хелдерлину)", да би касније, на својим путовањима у Брисел и Амстердам - 1822. године, Беч - 1824. године и Париз - 1827. године, имао прилике да упозна нека од најзначајнијих дела европске уметности: дела Рубенса, Ван Дајка и Рембранта,  катедрале у Келну и Антверпену, важне колекције уметничких предмета - Белведере, Лихтенштајн, Естерхази; да се упозна са италијанском опером, где су му се посебно посебно допала Росинијева дела, и, коначно, да ужива у посетама Лувру и да се ближе упозна како са француском, тако и са светском уметношћу. 
     	Поред конкретног и животног искуства са уметношћу, треба указати и на кључне тезе о уметности тогом његовог филозофског живота. У Феноменологији духа (1807. године) Хегел разуме уметност као засебну форму религије, која, под називом религија уметности (Kunstreligion), заузима средњу позицију између природне религије и религије откровења. Прво издање Енциклопедије филозофских знаности (1817. године), у коме Хегел "први пут употребљава покам апсолутног духа", смешта уметност само у оквире уметничке религије. У Енциклопедији филозофских знаности Хегел, дакле, конституоше филозофско-систематску позицију уметности као начина спознаје апсолутног духа, док се тек у Предавањима из естетике развија и излаже идеја уметности у стварности, тј. приказује се апсолутна идеја у њеној чулној егзистенцији, као идеја лепог или идеал.  За разлику од идеје као уметнички лепог, кој