Тематизујући однос уметности према разуму, са једне, и уобразиљи или фантазији, са друге стране, Хегел увиђа да је реч о веома осетљивом тлу, те да дисбаланс у погледу једне или друге крајности често урушава уметничко дело. Када говори о фантазији, Хегел истиче да се мора строго пазити да се она не побрка са чисто пасивном уобразиљом, јер је њен принцип управо супротан свему пасивном: фантазија је увек стваралачка. Са једне стране, уметност у садржајном смислу не може да представља било какав садржај, тј. да "лута тамо-амо у дивљој разобручености фантазије". Ипак, естетско уживање може лако бити помућено и разумним размишљањем о предметима уметничког дела, тврди Хегел, увидевши дубину проблема са којом се суочио Кант када је формулисао услов допадања без интереса. За Хегела се фокус, ипак, премешта на поништење свих практичких интереса који нас иначе везују с дотичним предметом, док се тријумф који уметност носи над стварношћу огледа у томе што је она "у стању да уочи и учини сталним и оно што је најпролазније"! Ипак, уметник кроз своје дело не може да прикаже нешто што тај предмет није и што у стварности не може да буде. Осим тога, уметничка дела не смеју се производити ради учености и студирања, већ треба да буду таква да се у њима може уживати захваљујући њима сâмима. Хегел сматра да из некритичке фантазије никада не може да поникне ваљано уметничко дело, али да то не значи да уметник мора да схвати истину у форми филозофских мисли: напротив, ако уметник "мисли на филозофски начин, он тиме врши један посао који је уметности, у погледу форме знања, управо супротан". Задатак фантазије састоји се у томе да се до истине дође у конкретном облику, и у живој, индивидуалној стварности, а не кроз рационалну или теоријску форму општих ставова и представа.
    	Неизоставна тема за свако комплетирање Хегеловог естетичког става о уметности јесте појам генија, па је то случај и са тематизацијом Хегеловог одређења уметности. На сâмом почетку тематизације тог појма Хегел истиче да техничка и занатска умешност престављају само једну страну генијалности. Он сматра да се геније састоји у општој способности за стварање уметничког дела, и у снази усавршавања те способности и њеног доказивања делом. Све што живи у фантазији генија силази у његове прсте, на исти начин на који све што мислимо силази у наша уста да би било изречено, сматра Хегел. Проблем са којим се он суочава тиче се извора генијалности, јер би било потпуно недоследно његовом власититом систему, да се тај стварачки извор тражи у природи, као што то чини Кант, а са друге стране, н