дакле, није да прикаже појединачне, природне предмете, него да се себи и другима у опажању представе објективна схватања или опште мисли. Управо на овим темељима треба разумети због чега у повесном смислу настају толико различите, а нужне форме уметности. Хегел, наиме, сматра да су нпр. схватања народа апстрактна, што значи неодређена у сâмима себи, због чега у њима прилагођеној, симболичкој форми уметности, човек прибегава средству које је исто тако апстрактно: материјалном као таквом, "ономе што је огромно и тешко". Адорно, на пример, упућује на Хегелову тезу према којој, док год постоји свест о патњи људског рода, мора постојати и уметност, као објективна форма те свести. Хегел, дакле, види уметност као моћан медијум којим се чулно представља мисаона садржина, уколико је та садржина хармонична, таква ће бити и уметност; уколико је у унутрашњем дисбалансу, и уметност ће бити у дисбалансу. У Историји естетике (Гилберт-Кун) упућује се на анегдоту насталу приликом Хегеловог слушања Шекспировог Отела, када су му се, наводно, отеле речи: "Како је морао бити растрган у свом унутрашњем животу тај човек - Шекспир - кад тако представља ствари" Дакле, идеја уметности није да представља сирову чулност и страст, већ напротив: такву снагу уметност ублажава и представља људима смисао онога што човек у таквом стању осећа или извршава. Са друге стране, ако се уметност држи општости у циљу апстрактног проучавања, тада се оно сликовито и чулно појављују само као спољашњи и сувишни украс. Уметност мора да постигне баланс између идеје и чулности, иначе ће уметничко дело бити "разбијено". Људски, или слободни, дух мора "да се посредује властитим повијесним ликовима, и мора да се губи у њима", да би потом себе "опозвао" из тих ликова и вратио себи.
      	Ако се има у виду да уметност на чулни начин изражава идеју, односно - истину, намеће се питање које се у различитим облицима постављало од античког доба до данас: да ли уметност треба да буде едукативна? На отварање тог питања наводи и  Хегелова теза: "Уметност је у ствари постала права учитељица народа", па је потребно размотрити у каквом односу стоје уметност и педагошки, тј. едукативни циљеви. Хегел указује на опасност до које може да доведе тумачење уметности као едукативног средства, тврдећи да, уколико се сврха уметности ограничи на корист од поучавања, друга важна карактеристика уметности - изазивање допадања - неминовно мора да се проглаци за несуштинску, чиме се заправо долази до једностраног става да уметност своју супстанцију треба да има  "само у корисности од поуке чију пратиљу она представља.". Чак и када је циљ којем се уметност подвргава племенит, висок