Због тога лепота класичне уметности више није адекватан облик којим се дух чулно изражава, што доводи до успостављања нове форме лепог - духовне лепоте,  и то у смислу унутрашње и бесконачне духовне идеје. Тај процес подразумева две стране: прво: увиђање да класични идеал више није могуће достићи, (Хегел, на пример, наглашава да најгоре поступају уметници који од Христа покушавају да створе класични идеал.); друго: да духовност, или у себе рефлектована душевност, чини целину која се не односи на нешто спољашње као на своју собом прожету реалност, већ као на нешто небитно и од ње ослобођено. Романтична уметност, као унутрашњост духа, може због тога да се покаже под најразличитијим околностима, ситуацијама, стањима, односима, итд., јер једино што важи јесте само њено субјективно уобличење на себи сâмој, а не нека објективна садржина која важи по себи. 
     	Дух на "почетку уметности", у симболичкој форми, још увек није самосталан и слободан, те због тога тражи своје апсолутно биће у стварима природе и материје, које због тога посматра као по себи божанске. Поставља се питање: због чега се дух уопште упосебљује у различите форме током свог развоја? Због тога што је бит духа манифестна - он мора да се испољи, да би се тако испољен вратио себи, како објашњава Перовић. Из истог разлога први корак у том манифестовању није довољан и није коначан. Класична уметност приказује грчке богове као одуховљене индивидуе, али у људском и телесном облику, због чег тек романтичка уметност чини да се дух удуби у своју сопствену унутрашњост. Док класична уметност у свом идеалу уобличава само оно супстанцијално, романтичка уметност хвата и излаже нашем опажању променљиву природу, у њеним испољавањима која беже! У романтичкој уметности, дакле, долази до могућности да чак и целокупна садржина спољашњег света добије слободу да се покаже за себе и да се одржи у властитој особености и појединачности. Таква слобода, и њен "резултат" - слободна лепота, одаје утисак да је настала несметано и лако, "као из једног лика", што Хегел пореди са понашањем образованог човека, који се у свему што говори и чини креће сасвим просто, слободно и природно, иако ту једноставност и слободу не поседује од рођења, већ их постиже властитим усавршавањем!
        	Романтичка уметност доводи до уздизања уметности изнад сâме себе, наводи Хегел, али, за разлику од Шелинговог допуштања да уметност искорачи из властитих оквира и превазиђе чак и појмовно мишљење, код њега се то уздизање ипак догађа у границама властите области и у форми сâме уметности. Другим речима, за разлику о